22. 06. 2025

Život u prostoru nasilja

Imenovanje Dragoslava Bokana za predsednika UO Narodnog pozorišta vidim kao krunu njegove društvene rehabilitacije i zahvalnost vlasti što peva lirske i epske pesme Aleksandru Vučiću, izjavila je FoNetu pozorišna rediteljka Tatjana Mandić Rigonat, uverena da je većini ljudi u Srbiji potpuno jasno na kojoj strani je dobro, a na kojoj zl

Kako je ocenila u serijalu Kvaka 23, imenovanje Bokana je odmazda i pokušaj vlasti „da nas ukroti preko komandatna Belih orlova, a mi nismo ni paravojska, a nismo ni vojska, mi smo umetnici i nama zakoni garantuju pravo na slobodu stvaralaštva i na slobodu govora“.

Možda su postavili Bokana zato što nemaju nikog obrazovanijeg, jer on jeste obrazovan, rekla je Mandić Rigonat u intervjuu Zoranu Sekuliću, ali nije tačno da grupa ljudi u Narodnom pozorištu pokušava da ga „kanseluje“, kako sam tvrdi.

Mi imamo realističan odnos prema njegovoj biografiji, rekla je ona i objasnila da to nema veze samo sa njegovim učešćem u paravojnoj jedinici „Beli orlovi“, već i pljačkom 1992.godine i privođenjem zbog posedovanja oružja.

U Narodnom pozorištu na mestu predsednika Upravnog odbora ili bilo kojeg člana u Upravnom odboru ne može da bude neko ko je bio osuđivan, krivično gonjen i procesuiran, kako god da su se ti procesi završili, naglasila je Mandić Rigonat.

Ona svaki pokušaj kroćenja umetnosti vidi kao autogol za onoga ko to radi, ali ovaj slučaj tumači i kao deo strategije vlasti da svakodnevno plasira neki senzacionalizam ili provokaciju „tako da se čovek pretvori u stoglavu aždahu i da ne zna više na koju stranu da se okrene“. 

To je strategija izluđivanja, da svi baldišemo od umora, psihički puknemo i postanemo nemoćni da damo odgovor na nasrtaje na naše živote koji dolaze od strane politike ove zemlje, ocenila je Mandić Rigonat. 

Upitana o zapaljivoj retorici i govoru mržnje koji dolaze iz krugova vlasti, ona je podsetila da se nasilje odavno pojavilo u političkom govoru, koji je prevazišao bilo kakav oblik pristojnosti, vaspitanja i normalnosti i ukazala da živimo u prostoru nasilja.

Prema njenim rečima, govor mržnje je odavno postao opasan po život, ali sada vidimo još nešto što je što je apsolutno sramotno i odvratno, a to „bolje ćaci, nego naci“.

Kako je ocenila, reći ovoj mladosti Srbije da su nacisti, porediti ih sa monstruoznim dešavanjima i pojavama iz prve polovine 20. veka, to je strašno, to je zločin, to je besramno, bolesno i perverzno. 

Da li su oni svesni šta govore? Šta govore narodu ove zemlje? Oni u u ovom trenutku govore, što može da čuje ceo svet, da u Srbiji žive nacisti, da su mladi ti nacisti, da su nacisti njihovi roditelji i svi koji ih podržavaju, predočila je Mandić Rigonat.

Da li je to normalno? Ko će snositi odgovornost za to što nas svetu predstavljaju u takvom svetlu, upitala je ona i konstatovala da ljudi koji su na vlasti žive u nekom svom univerzumu koji nema nikakve veze sa realnošću. 

Uprkos tome, ovde se dogodilo nešto zaista veličanstveno, a to je pobuna studenata, koju su svi prepoznali srcem, istakla je Mandić Rigonat, koja nije saglasna sa ocenama da su studenti probudili Srbiju, već misli da su oni doneli dobru vest da je promena moguća.

Kako je istakla, povezali su se Novi Sad i Novi Pazar, otkrili smo jedni druge u jednoj prekrasnoj ljudskoj dimenziji - da sa različitim verama i različitim životnim iskustvima možemo prepoznati zajedničko dobro. 

Na neki način je razoren taj večni narativ „zavadi, pa vladaj“, a to je ono što boli ovu vlast, jer više ne može tako lako da zavadi i vlada, smatra Mandić Rigonat.

Upitana da li su studentima na pleća stavljena prevelika očekivanja, ona je odgovorila da bi u celoj priči najgore bilo delegirati studentima lične želje i projektovati u njih sve što bi oni koji nisu studenti trebalo i mogli da urade.

Sudenti ne mogu biti zamena za ukupnost dešavanja u celom društvu. Oni su blagodet koja se nama dogodila, oni su kao pesma, kao buđenje proleća, ali svi mi iz različitih esnafa moramo da damo doprinos ovoj priči, poručila je Mandić Rigonat.

Kako je ocenila, ružno je očekivati da studenti budu ti koji će završiti priču, oni su otvorili vrata svima, a ko i kako koristi taj prostor odgovornosti, to su pitanja koja treba postaviti opoziciji. 

Neki delovi opozicije imaju izrazito konkurentski odnos, drugi se postavljaju patronizujuće, treći voajerski, ukazala je Mandić Rigonat i konstatovala da na opozicionoj strani još nema dovoljno jakog i jasnog delovanja.

Prema njenom mišljenju, opozicija je mogla da ima potpuno svoju priču nezavisnu od studentske, da postavlja pitanja šta je bilo sa preporukama ODHIR o izbornim uslovima, šta je sa glasačkim spiskovima, šta je uopšte sa celom tom tematikom. 

Mandić Rigonat ističe da su izbori u Kosjeriću i zaječaru pokazali šta znači kada ste prisutni na licu mesta i kada ste organizovali dobru kontrolu, u čemu opozicija proteklih godina nije mogla da parira vlastima.

Upitana da li veruje u izborni rasplet krize, ona je uzvratila da je pristalica mirnih promena, papira i olovke, i da nije neko ko zastupa puč.

Verujem da možemo da se organizujemo da izborne marifetluke do sledećih izbora svedemo na minimum, naglasila je Mandić Rigonat, ali je saglasna da Srbija u krizi nema vremena da čeka do decembra 2026.godine, za kada Vučić najavljuje izbore. 

Zato je i potrebno da aktivno tražimo vanredne izbore, rekla je ona i istakla da je protest studenata, zakazan za 28.jun, za nju izazov, a pretpostavlja i za druge građane.

Ne znam, nikad ne reci nikad. Volela bih da bude veliki skup, volela bih da ljudi u sebi još imaju snage da izađu na ulicu, bez straha da će im se ponoviti 15. mart i ono neidentifikovano oružje. Ne znam, to je tajna i za mene, rekla je Mandić Rigonat.

Ona veruje u solidarnost, veruje da su ljudi spremni da se založe za neku ideju, a misli i da je većini u ovoj zemlji potpuno jasno na kojoj strani je dobro, a na kojoj strani je zlo. 

Studenti su čudesni, istakla je Mandić Rigonat i pozvala starije da ih prate i da ne smetaju.

Svako neka da najbolje od sebe, pa će nam svima biti bolje, rekla je ona, ali i upozorila da sa godinama rastu konformizam, taj kalkulativni momenat i izdaja lepih ideala i da vlast upravo na to računa.

Upitana da li stanje u Srbiji može da se vrati na period pre 1.novembra prošle godine, kada je pala nadstrešnica u Novom Sadu, Mandić Rigonat je rekla da to nije moguće zato što se ne može preći preko mrtvih ljudi i praviti kao da se ništa nije dogodilo, osim ako nismo monstrumi.

Kako je ocenila, nema povratka na staro, potonućemo u nekoj strašnoj depresiji i užasu ukoliko ne uspemo da se iščupamo iz ovoga, velika se nepravda izlila u ovoj zemlji da bi moglo biti kao što je nekad bilo.

Ona je, međutim, skrenula pažnju i na to da predsednik Srbije i dalje ima podršku iz inostranstva i ukazala da se volja građana u ovom trenutku sukobljava sa voljom velikih igrača sa kojima je Vučić odlučio da trguje.

Misli, pri tome, na onaj nevidljivi plan ekonomije, politike i taljenja za koji mi saznajemo posledično, mada nije zastupnica toga da Srbija treba da sedi na jednoj stolici.

Svaka zemlja treba da ima slobodu da odredi svoje delovanje, pogotovo u današnjem svetu gde velike sile vode proksi ratove, a zapravo sarađuju između sebe, trguju jedni preko drugih i trećih. Mi smo kap u okeanu i nisam „vojnik jedne strategije, naprotiv“, objasnila je Mandić Rigonat. 

Ona vidi da se Vučićev glas razlikuje kada razgovara sa predstavnicima međunarodne zajednice u odnosu na onaj na domaćoj sceni, ali misli i da pogotovo Evropska unija (EU) preko projekta Rio Tinto igra opasnu igru, koja duboko razara dušu svakog normalnog čoveka u ovoj zemlji. 

Mi sa EU zapravo, iz godine u godinu, imamo sve manji odnos poverenja i mislim da ljudi više nisu samo evroskeptici, već i da su ogorčeni politikom Unije prema nama, izjavila je Mandić Rigonat.

Prema njenom viđenju, to je birokratija koja nema nikakve veze sa onom čuvenom sintagmom o evropskim vrednostima.

Upitana da li u predvidljivoj budućnosti vidi političku promenu u Srbiji, ona je odgovorila potvrdno kada je reč o građanima, ali ne zna koliko će nas ovaj „bezdušni svet pritiskati i da li će nas uopšte posmatrati kao ljudska bića ili kao stvorenja koja treba da zadovolje njihove apetite“. 

Kada gleda Gazu, Ukrajinu, Rusiju, Teheran i Tel Aviv, kada vidi ravnodušnost aktera koji kreiraju sliku sveta koji gori, onda za sebe misli da pripada svetu poetike, a ne istorijske epike.

Naravno, nadam se promeni, želim u nju da verujem i učiniću sve što mogu da ovde živimo životom kakav smo zaslužili, zaključila je Mandić Rigonat. (kraj) def